Пољопривреда у Србији представља веома важну привредну грану, коју карактерише позитиван биланс спољне трговине и добрим делом је извозно орјентисана. Наша земља се одликује високим природним потенцијалима за развој пољопривреде. Када су природни ресурси у питању (земљишни и климатски услови), може се слободно рећи да Србија располаже високим потенцијалима, како у равничарским, тако и у брдским и планинским подручјима. Србија спада у групу европских земаља са значајним пољопривредним површинама по глави становника. Међутим упркос повољним природним ресурсима, великим напорима и финансијској подршци државе, стање и трендови у ратарској, односно биљној производњи, која је основа сточарске производње, су неповољни. С обзиром на стратешки, економски и еколошки значај биљне производње у пољопривредној производњи, ова област заслужује посебну пажњу и напоре заједнице како би се негативни процеси зауставили и како би се кренуло узлазним путем.
Много је фактора који негативно утичу на стање пољопривредне производње у брдским и планинским подручјима Србије. То су дугогодишња неповољна демографска ситуација, мали земљишни поседи и уситњеност парцела, низак ниво техничке опремљености и организованости фармера, као и неадекватни паритети импута и цена пољопривредних производа. Међутим, на основу података са терена и резултата истраживања, може се са сигурношћу рећи да је један од основних разлога неповољног стања и ниске конкурентности домаћих пољопривредних произвођача низак ниво основних знања, односно недовољна и неадекватна примена савремених технолошких решења у свим сегментима пољопривредне производње. То се пре свега односи на ратарску биљну производњу, односно производњу кабасте сточне хране која је основни услов одрживог развоја сточарства. Резултати из праксе показују да се веома често од стране фармера праве грешке при избору крмне врсте у односу на карактеристике земљишта и потребе фарме, што значајно утиче на смањење приноса и дужину коришћења вишегодишњих усева. Непоштовање плодореда као директна последица нивоа знања фармера, на једној страни води деградационим процесима у самом земљишту и смањењу његових производних вредности, а на другој страни, директном смањењу приноса. Неадекватна примена минералних ђубрива, која се често заснива на навикама, а не на конкретним потребама гајених биљака и квалитету земљишта, као и слабо заступљена примена мера поправке земљишта, пре свега мера калцификације, која је јако важна за поправку земљишта повећане киселости, у великој мери ограничавају и смањују биљну производњу. Исто тако, неадекватно време косидбе, начин припреме и конзервисања сточне хране и техника конзервисања у значајној мери утичу на њен квалитет, сварљивост и губитке током чувања и коришћења сточне хране.
Досадашњи резултати испитивања квалитета сточне хране на фармама показују да је најчешћи лимитирајући фактор за већу производњу меса и млека, генерално лош квалитет и нарочито дефицит протеина у кабастој сточној храни, који је неопходно надоместити додавањем скупих концентрованих смеша. Увођење одговарајућих легуминозних крмних врста у складу са карактеристикама земљишта, адекватна примена агротехничких мера, косидба у одређеној фенофази и примена технологија конзервисања крме легуминозних врста, веома успешно решавају овај проблем и појефтињују производњу. Комбинацијом ових мера и правилним справљањем оброка од постојеће хране на фарми, може се повећати производња и смањити цена коштања производа за преко 20%, без значајних финансијских улагања.
Са друге стране, досадашњи приступ едукацији фармера и стручних кадрова кроз теоријске наступе и предавања нису дали задовољавајуће резултате, пре свега због немогућности највећег број фармера да прихвате информације и савете дате на такав начин. Искуство научних радника Института за крмно биље Крушевац указује да се значајно бољи резултати у процесу усвајања нових знања и технологија на фармама постижу конкретним радом на терену, на фармама заинтересованих фармера кроз примену препоручених технологија и техника, праћење истих током реализације, окупљање групе фармера у кључним фазама реализације активности на лицу места, а све то уз подршку локалних, регионалних и националних медија. Битна претпоставка за успешност оваквог рада јесте материјална подршка фармера у репроматеријалима, поготову у оним које фармер никада није користио или сматра да у датим условима „то није могуће“, јер „то нико раније није радио“. Користећи овакав начин увођења нових крмних врста у нека подручја и нових технологија биљне производње сточне хране, Институт је у многим подручјима ширењем „добре праксе“ проширио ареал гајења легуминоза, променио време косидбе и начин конзервисања биомасе и добио изузетне резултате који обезбеђују значајно већу биљну производњу и производњу меса и млека и смањење њихове цене коштања. На овај начин се јасно може показати да савремене агротехничке мере пресудно утичу на исплативост производње и конкурентност фармера, те да они не морају да буду зависни само од цене производа (која је условљена глобалним процесима), већ да у највећој мери могу бити условљени рационалним коришћењем природних ресурса и смањењем цене трошкова производње. Такође, кроз одрживо управљање природним ресурсима и производњу здравствено безбедне хране и остваривање позитивних економских ефеката биљне и сточарске производње, стварају се услови за унапређење живота и одрживи рурални развој, оживљавање српских села и заштиту животне средине на целој територији Републике Србије.